ZASTO STARE DUSE SRPCADI?

Jedan od mojih omiljenih vokalno-instrumentalnih sastava je grupa “Legende”. Imaju pesmu, koja je moja molitva:”Sacuvaj me, Boze, uspomena…”. Bolesno pamtim. Kao slon. Dok sam mastala da budem pravnik procitala sam da je to pozeljan talenat.

Secanja mi daleko sezu. Pamtim jedno sasvim obicno vece. Imala sam sest godina i jos tada znala da moj otac odlicno crta. Trazila sam mu da mi nacrta praznu kartu SFRJ. Tada nisam znala da se to zove nema karta. On mi je istog momenta ispunio zelju. Vrstan crtac precizno u milimetar. Bejah dete, tek odnedavno pismeno. I nisam znala da deca kao i psi imaju nepogresivi instinkt. Preko cele karte od Vardara do Triglava sam prepisala dva stiha iz crkvenog kalendara , cije znacenje tada nisam znala. Napisala sam ogromnim slovima:”DA ZIVIMO SVI U SLOZI, SVETI SAVO TI POMOZI!” Otac, bivsi sekretar Partije i rezervni oficir, koji je to postao ukazom druga Tita, nije smeo da cuva tu deciju skrabotinu. Samo me je pogledao i postavio pitanje, koje me citavog zivota pita:”Moja Ana, sto si mi toliko osetljiva?” Nikada nisam saznala odgovor.  Kasnije ce mi odstampati jednu divnu molitvu o hrabrosti, smirenosti i mudrosti. Zalepio je na zid moje sobe. Ja se samo pravim da sam je naucila.

Citaoci verovatno misle da opet filozofiram. Zasto Srbi intiligentne, kreativne i emotivne licnosti nazivaju u najboljem slucaju filozofima, a u najgorem ludacima? Pri tom nemaju pojma da je filozofija ljubav prema mudrosti. Da je ona rodila nauku, pravo i medicinu.

Stizu gladne, hladne, ratne, inflatorne, nesrecne devedesete. Sestra se udaje, deda umire, rodjaci odrastaju i odlaze u svet radnih ljudi i studenata, jos golobradi na front. Mi zime provodimo u jednoj sobi, jer nemamo novca da grejemo celu kucu. Nemamo meso svaki dan. Ponekad jedemo socijalni kolac “Embargo”. Nemamo pare za patike i biciklu.

Grupa “Riva” pobedjuje na evroviziji sa pesmom simbolicnog naziva. Bas smo se posle toga porokali. Kad sam kod Zadra, pamtim da je general Perisic izvukao ceo Artiljerijski skolski centar uz samo dva poginula vojnika. Samo dva. Koliko se ironije krije u toj recenici. I tako pamtim uzase rata u Hrvatskoj i Bosni. Pamtim izbeglice i nemastinu.

I pamtim jedan domaci zadatak. Satima sam se vrpoljila u stolici. I onda odjednom pocela o ratu. Pisala sam da se u meni probudio strah da se sve to ne preseli na nase podrucje. Da se stidim svojih mastanja o buducnosti. Kao i uvek izvedena sam pred tablu da ga citam naglas. Deca su gledala kroz mene, neka su plakala. Nastavnica je kao i uvek rekla da sam zrelija od svojih vrsnjaka, da se vidi da dosta citam, da je odlican domaci i da moram pisati citkije. Pitam se da li je ta divna zena, koja je otkrila moj nazovi talenat, da li je znala da je dijagnostikovala moje prokletstvo?

U medjuvremenu se zavrsio rat. A onda “Oluja”. Ponovo gledam kolone izbeglica na televiziji. Ponovo nemam mira ni u sebi ni oko sebe. I ponovo placem.

Nije dugo trajao mir. Stiglo je nesrecno prolece 1999. Bombarduju nas pod parolom “Milosrdni andjeo”. Bas su bili milosrdni! 78 dana Srbija provodi u sklonistima. 78 dana molimo Boga da se taj uzas zavrsi. 78 dana neke cekaju muskarce da se vrate, neke i trojicu iz kuce.

Osam godina kasnije opet pobedjujemo na Evroviziji. Govorim drugarima da se ne raduju. Da se sete sta je bilo poslednji put. Nazalost ispostavlja se da sam bila apsolutno u pravu. Uzeli sun am Kosovo. Toliko sam plakala. Zato sto nikada nisam videla Pecku patrijarsiju, Prizrensku bogosloviju, Gracanicu i ostale svetinje. Zato sto nisam bila na Gazimestanu da se poklonim vitezovima kneza Lazara. Nije mi bila uteha izreka cije ovce, onoga i planina. Osecala sam se kao da su mi amputirali deo tela.

Jos samo ovo da vam kazem, dragi moji, i necu vas vise rastuzivati. Holandija nije htela da isporuci nemackog cara posle Prvog svetskog rata.Istorijske li ironije da Tribunal bude u Hagu. Licno mislim da je svaka vojska zlocinacka. Svaka ubija, siluje i krade. Ali mi prodajemo srpske glave za saku dolara! I gde su ti dolari?

A ja samo Boga molim da te mracne igre necistih velikih sila i krupnog kapitala nikada ne dopru do svesti moje dece,na nacin na koji su doprle do moje.       

Zao mi je sto sam vas rastuzila i podsetila na sve ovo. Ali razumite da sam i ja s vremena na vreme malo Srpce poraslo na epskoj poeziji, slusajuci kako huci vetar oko stare tvrdjave, koju davno sagradise Turci.