SEOSKA POPADIJA

Opet nisi tu. Na sahrani si. Ja sam odlucila da te iznenadim. Pravim tvoju omiljenu tortu “Reformu”. Ja u cijoj kuci se torte nikada nisu pravile, uvek su se kupovale.

Kapija skripi. Cujem da dolazis. Jos uvek te poznajem po koraku. Kao i uvek cekam te na ulaznim vratima. Pruzas mi aktovku i kesu s poklonima, koje ti je dala porodica pokojnika, za koga si se zdusno molio da ga spasis Pakla. Skidas mantiju i dodajes mi je. Ja sve to odlazem. Prolazis pored mene kao pored turskog groblja.Nisi me poljubio. A nekada sam se plasila da ces zakasniti gde krenes jer nisi mogao da me pustis iz poljupca. Nekada si me ljubio cim bi stigli kuci nakon Liturgije. Objasnio si mi da nakon pricesca obrisemo usta crvenom tkaninom. Uvek si me postovao jer ti nikada nisam dozvoljavala da zaboravis ko si i sta si. Nikada za mene nisi izgubio svestenicko dostojanstvo. Uvek si mi bio prvo svestenik, pa tek onda muz. Ja tebe postujem jer si mi pruzio blagodat da budem zena sluzitelja oltara. Ulazis u sobu obuven. A znas koliko to mrzim. Koliko puta sam ti rekla da nam se deca igraju na podu i da si usput pokupio mikrobe. Jednom si rekao da ti treba tako kad si hteo da budes pop izvan klisea i ozenis skolovanu zenu. Ja kleknem i izuvam ti cipele. Nikada to nisi trazio od mene. Ali ja znam koliko si pesacio od kuce do groblja u crnom po ovoj vrucini. Odlazim u nasu minijatornu kuhinju i donosim ti na posluzavniku od pruca, koga prave moji Zlatiborci i koji mi je kuma donela za slavu, vodu, slatko od sumskih jagoda i casicu bele ljute. Tu rakiju je jesenas pekao moj otac. Dobra, 23 grada, kad je promuckam venac joj je centimetar. A ti kao i svaki Srbin vise volis tudje nego svoje. Pijes inace viski. A meni nikada nije bilo jasno po cemu je vama muskarcima jecam bolji od sljive. U mom selu jecam daju konjima. Deca se smeju i zeljno te vuku za kosu. Kazem im da prestanu, da je tata umoran, a ne znam da li bih mogla ziveti bez njihovih glasica. U medjuvremenu sam pristavila dzezvu za kafu. Odlazim da je zakuvam i donesem. Jos smo na studijama navikli sebe da kad udjemo u kucu prvo popijemo kafu. Tebi stavljam krimer u nju, bez njega ne racunas da si je popio, meni sipam hladnu vodu…

Nakon rucka uzimam knjigu “Unutrasnja strana vetra” Milorada Pavica da je po ko zna koji put citam. Ti palis kompjuter da napises clanak za crkveni casopis. Od kad te znam predano misionaris. Sve sto radis cinis zdusno i zato te tako cenim. Povrsnost ti nikada nije bila jaca strana. Ja te podrzavam u tvom misionarskom delovanju. Zato sto smatram da Crkva dise misionarenjem. Pustas muziku da te ne cujem kako razmisljas. Pitas se gde je nestao onaj seret od curice, koji je imao obraza da sebe nazove hriscaninom. Ona nevaljalica u koju si se zaljubio…Zaboravio si,dragi moj, da je postala zena svestenika u selu u kome su svi culi za popa, koji mrsi na Veliki petak. A samo ja znam da si se najlepsih godina zivota odrekao i proveo ih nad knjigom. Ja znam da si morao da procitas dvadeset sedam knjiga iz patrologije. A gde je dogmatika, liturgika, istorija? Pomisljas kako sam ja divna zena. Plasis se da cu saznati da si utesio udovicu pre cetrdesetnice. A znas da sam te izabrala za citav zivot. I da nikada ne bih lisila svoju decu zivota sa oba roditelja zbog neke tamo o cijem karakteru govori cinjenica da je legla sa ozenjenim covekom. Vec mi je rekla zena, koju od miloste zovem seoski trac press, da si vidjen kako izlazis iz kuce udovice. Samo sam odmahnula rukom i rekla: “Prica narod.” I ja sam tome doprinela. Zapostavila sam oboje gajeci decu. Bolje bi bilo da sam danas otisla kod frizera nego sto sam pravila tortu.

A ja razmisljam o tome koliko smo bili siromasni kad smo ovde dosli. Ti si otisao kod seoskog stolara i uzeo ostatke od namestaja razlicitih boja. Sam si mi napravio cipelarnik. Kant traku si lepio peglom. Uvek si bio pravi muskarac. Nisi od onih mrcina, koji ne znaju da ukucaju ekser u zid. Kad sam stigla od drugarice bila sam fascinirana. Rekao si mi da ga otvorim , da si ga vec deflorisao. Poslusah te. I zaticem crvene kozne sandale na visokoj potpetici. Neki dan u gradu smo prolazili pored prodavnice. Videla sam ih u izlogu. Probam ih, stoje mi kao salivene, ali me astronomska cena vraca u realnost. Govorim ti da nisi normalan, da nemamo za struju. A ti meni da nisi mogao da im odolis kad si video kako mi oci cakle u prodavnici. Razmisljam koliko smo bili srecniji kad nista nismo imali. A sad si mi svaki kapric ispunio. A osecam se kao socijalni slucaj jer vise nemam tebe.

Sedam dana kasnije…Napravila sam rucak. Skuvala sam supu, ispekla pile, isprzila krompir. Ti, koji si sluzio armiju razumes zasto mrzim da ljustim krompir. Napravila sam bajadere. Nabrala ruze, koje sama gajim, i stavila ih na sto. Stavila sam stolnjak od belog damasta. Odlucila sam da postavim servis i escajg, koji povlacim samo za slavu. Deci sam spremila sok od jagode. Nama sam ohladila vino.Postavila sam case od ceskog kristala. Moj otac, enolog po opredeljenju, nam ih je doneo za Mladence. Srce mu se pocepalo kad je cuo da sam na studijama vise puta pila vino iz plasticne case. Zelela sam da svi zajedno rucamo. Samo sto si poceo da jedes batak neko je zazvonio. Ti dzentlmenski odlazis da vidis ko je. Zovu te da ides da ispovedis neku babu na samrti. Otkad je znam pricala je da nije gresna i da nema zasta da se ispoveda, a bas je sad pogodila. To je ona ista za koju su te pre dve nedelje molili da joj nadjes lekara. Ti si zvao svog druga iz gimnazije. Deca me pitaju gde si sad otisao. Naucila sam ih da te postuju i da je tvoj poziv uzvisen. Ne govorim im da je i meni ponekad dosta svega. Rasklanjam sto i perem sudove. Sama pijem kafu.

Odlazim u nasu sobu i tiho placem da ne cuju deca. Razmisljam kako cu ti svasta reci kad dodjes. Da cu ti reci da sam zbog tebe izneverila svoje decije snove o karijeri. Da smo jos uvek ovde jer si ti toliko svojeglav i tvrdoglav. A znam da ti ne bih posla da si drugaciji. A onda se setim da si mi proslog meseca kupio novi laptop. Proslog leta si bio kod kolege u Atini. Svratio si u Ulicu cipela i kupio mi Manolo Blanik, jer znas da su mi cipele fetis. A stalno mi prebacujes sto ih imam toliko. Razmisljam da sam ja tvoja prva parohijanka ljubomorna na narod zbog vremena, koje provodis s njima, a ne sa mnom. A svesna sam da nam taj narod decu hlebom hrani. Razmisljam kako imam najlepse haljine i najkvalitetniju sminku. I da nemam prava da se zalim. 

KAKO SAM PRONASLA NAJBOLJEG PRIJATELJA

Rodjena sam i porasla u komunistickoj i tradicionalno-pravoslavnoj porodici. U vreme mog rodjenja otac je bio sekretar partije i rezervni oficir, koji je to postao ukazom druga Tita. Moji slave Bozic, Vaskrs i krsnu slavu. Poste Badnji dan, Veliki petak, dva Krstovdana i Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja.

Elem, kasno sam se krstila, u desetoj godini na Svetog Vasilija Velikog, na svoj zahtev. Onda su me pokojni baka i deka odveli na prvo pricesce u Nedelju cistoga pravoslavlja. Bila je guzva i nisam bila koncentrisana. Tada nisam znala koliko je vazno uzimati Gospoda u sebe. Znala sam samo da sam ucinila nesto veliko i znacajno. Onda nas je deda odveo u restoran na pastrmku i casu crnog vina.

Prerano sam usla u pubertet i pocela intenzivno da trazim sebe. Kao i svako normalno ljudsko bice po prirodi sam postala Bogotrazitelj. Pocela sam traziti Boga. Ali, nazalost na pogresnim mestima. Pocela sam piti kafu i prevrtati solju, citati horoskop, sanovnik, knjige o reinkarnaciji i parapsihologiji, cak i onaj sektaski casopis “Trece oko”. Odusevljavali su me filmovi sa motivima katolicke veroispovesti. Roditelji su se brinuli da sam zastranila u onostrano i okultno.

A onda, slava Gospodu, sam cula u sebi glas Hrista. U trinaestoj godini sam 26.januara uvece rekla porodici da bih volela da sutradan idem u Crkvu Svetog Djordja. Rekli su da je to sasvim u redu. Verovatno su se plasili da cu u pubertetu postati lak plen nekoj verskoj sekti, ciji je Djavolski rad u to vreme eskalirao u Srbiji. A i smatrali su da me svestenici nece na zlo navratiti, da necu posegnuti za lepkom i marihuanom kao dobar deo mojih vrsnjaka. Baka je rekla da je to divno da cu videti kako deca deklamuju.

Ujutru me je mama probudila. Iako mi niko nije rekao ja sam obukla dugu, zimsku suknju. Baka se time odusevila. Stigla sam pre Liturgije. Nisam cak ni znala da treba da celivam ikonu Svetog Djordja. Taman posla da sam znala da treba pred njom da metanisem. A onda je pocela Liturgija. Sluzili su svi uzicki svestenici, a tad ih je bilo jedanaest i djakon. Svi su bili u istim svecanim odezdama. Hor je predivno pojao. Iako tada nisam znala znacenje pojedinih delova ja sam osetila nesto divno i velicanstveno . Shvatila sam da je glas najlepsi muzicki instrument. Neuporedivo lepsi od orgulja iz katolickih filmova. Ne postoji rec ni u Vujakliji, ni u Vukovom Srpskom rijecniku, kojom bih opisala svoju egzaltaciju. A onda su deca recitovala i pevala pesme o Svetom Savi. Mene je to odusevilo. Zelela sam da se i meni ukaze ta cast.

Kada sam izasla iz crkve na vratima sam videla oglas da se nedeljom organizuje nastava veronauke. Srce mi je poskocilo. Otisla sam do majke na posao da je pitam da li je nas paroh jos uvek prota Blagoje da bih znala kome da se obratim. Vratila sam se u crkvu i u njoj zatekla samo crkvenjaka, koji mi je dao parce kolaca i zito. Pitala sam ga gde su casni oci. Rekao mi je da su u svojoj kancelariji u parohijskom domu i objasnio mi gde je to. Bilo je blizu. Otrcala sam. Kad sam dosla, pokucala i usla oni su doruckovali. Bilo mi je neprijatno. Izvinila sam se i hrabro prisla gornjem kraju. Rekla sam im da sam videla oglas. S leve strane je sedeo otac Milan Filipovic. Rekao mi je da to on drzi u toj prostoriji nedeljom nakon Liturgije i da dodjem.

Jedva sam cekala prvu nedelju. Ustala sam rano i otisla na sluzbu. Nakon iste sam prisla ocu Milanu. On me je upoznao sa kcerkom, kojoj je nadenuo ime One, koja je rodila Boga. Rekao joj da me odvede. Srce mi je ubrzano radilo od srece. Nije bilo klasicnih skamija, vec veliki sto za kome smo bili svi jednaki. Bilo je dece raznih generacija. Kad je otac dosao nazvao nam je Boga. Onda je procitana Molitva pre ucenja. Predavanje je bilo divno. Podelio nam je knjizice Veronauke protodjakona Ljubomira Rankovica. Onda je procitana Molitva posle ucenja. S radoscu se secam svojih casova veronauke. Stigavsi kuci sam knjigu procitala u jednom dahu. Bila je jednostavna, divna i nadasve poucna.

Onda je stigao Vaskrsnji post, prvi koga sam celog postila. Radovala sam se tom Vaskrsu, jer sam tada znala da je to nas najveci praznik i koliki je njegov znacaj za nas. Nakon pedeset dana su dosle Trojice, slava moga grada. Nakon Liturgije smo isli u litiju kroz grad. Bila je to prva litija u kojoj sam ucestvovala. Svo vreme smo  pevali duhovne pesme. Ubrzo je poceo letnji raspust. Jedva sam cekala septembar da ponovo krenem na veronauku.

Otac Milan je drzao veronauku godinu dana. Onda je poceo drzati nas tadasnji djakon Vladan Milosavljevic. On nas je ucio da pevamo odgovaranja na Liturgiji i srpske duhovne pesme. Za vece praznike je nas deciji hor pevao na Liturgiji. Djakon je zeleo da devojcica cita Apostol i izabrao je mene. To mi je puno znacilo. Inace, u to vreme je na nasem radiju isla emisija “Pravoslavlje vera roda moga”. Vodio ju je djakon i par puta pozivao mene i drugarice da budemo gosti.

Na kraju skolske godine, kada sam napunila petnaest godina organizovan je ispit. Polozila sam ga. Za Trojice su nam dodeljene diplome i knjige u kojima je pisalo da su one za odslusanu nastavu i polozen ispit iz pravoslavnog katehizisa.

Tako sam pronasla mog najboljeg prijatelja Boga. Kada mi Crkva nije bila Majka ni Bog nije mogao da mi bude Otac. Tokom proteklih godina sam u Crkvi upoznala mnogo divnih ljudi. Neki su mi postali prijatelji. Tako sam shvatila zasto Crkvu nazivamo Majka. Zato sto nam je ona darovala pravu bracu i sestre. Jer nam je to Hristos ostavio u amanet rekavsi da su nam prvo braca oni, koji su Njega prihvatili. I zato sto oni sa mnom dele radost.  Crkvu ne cine mermerne konstrukcije i, Boze oprosti, slike na zidu. Crkva smo, bratijo, vi i ja kad zajedno svedocimo Hrista i kad se zajedno radujemo Njegovom Vaskrsenju.