PISACA MASINA

Bilo je to u prolece kada sam ucila prvi razred osnovne skole. Mama me je vodila lekaru u Deciji dispanzer. Zastala sam ispred Decije radosti. Zalepila sam se na staklo izloga. U izlogu je bila mala roze plasticna igracka-pisaca masina. Odmah sam je zatrazila od majke. Rekla je da ce videti.

A onda sam nakon par dana morala da legnem na Decije odeljenje nase bolnice. Imala sam upalu besike i mobilan desni bubreg. Ostala sam deset dana. Svaki dan mi je porodica dolazila u posetu. I svaki dan sam im pricala o toj maloj slatkoj masini. Nisu hteli nista konkretno da mi kazu. Sada znam da su hteli da me iznenade.

Kada sam otpustena iz bolnice nekoliko dana nisam isla u skolu. Jedno prepodne sam caskala sa sestrom. Onda je ona videla otpalu trepavicu na mom obrazu. Uzela ju je i trazila da pomisljamo zelje i da duvamo u istu. Trepavica je kazala da moja zelja nece biti ispunjena. Bila sam tuzna. Pocela sam sama cupati trepavice i svaki put je bilo isto. Ona mi je rekla:”Znam sta si pozelela. Nece ti kupiti masinu.” Ja sam je ubedjivala da hoce.

Nakon pola sata sam slucajno izasla u dvoriste. A onda sam ugledala oca i pokojnog strica, koji je u ruci nosio crni kofer. Pomislila sam da je unutra masina. Stric je rekao:”Dodji da vidis sta ti je doktorka poslala.” Tada sam znala. Otac mi je ispunio ogromnu zelju. Usli smo u kuci. Nestrpljivo sam otvorila kofer i odusevila se ko kuce u liftu. Unutra nije stajala plasticna igracka, vec prava pravcijata pisaca masina za odrasle. Bila je siva, latinicna UNIS-ova. Otac je rekao da je bila samo duplo skuplja od igracke, da cu se jedno vreme igrati, a onda ce mi koristiti. Ne mogu da nadjem rec niu Vujakliji ni u Vukovom Srpskom rijecniku kojom bih opisala moju tadasnju radost, srecu i egzaltaciju. Toliko sam volela oca u tom momentu. Inace nikada nisam upropastila nijednu igracku. Zato je otac imao poverenja da mi kupi pravu masinu.

Tako je moj otac predvideo moje buduce zivotno opredeljenje-pisanje. Na toj masini sam napisala mnogo pisama i prica. Inace kasno sam se krstila. Sa devet i po godina na svoj zahtev. Do krstenja nisam umela da pisem, a bila sam najbolji djak u razredu. Stalno sam plakala kad uciteljica za domaci zada sastav…A onda sam se nakon krstenja korektno raspisala. Moja nastavnica srpskog jezika je otkrila moj nazovi talenat. Poslala me je na jedan konkurs gde sam dobila trecu nagradu. Tako sam shvatila da je pisanje moj Pecat Dara Duha Svetoga. Jedan svestenik mi je rekao da to nije moj talenat vec od Boga dar i da sam duzna da ga umnozavam i delim  sa bliznjima. Rekao mi je jos:”Gospodjice, puno ti je dato i puno ce ti se traziti!” Odlucila sam da ga poslusam.

Inace, dragi moji, smatrajte se srecniji od onih, koji su neke moje price citali u rukopisu. Valjalo bi da su imali CD sa muzikom iz filma “Gospodar prstenova”. Muzika, koja prati Uruk-Ha ratnike na njihovom Djavoljem pohodu, savrseno bi propratila moje hijeroglife. Jedina mana je sto traje samo devedeset minuta pa se mora ustati i pustiti izpocetka na pola citanja.

                                                                              Angelina Ristanovic